Inca Machu Picchu

Maču Pikču

Tražeći Vilkabambu, izgubljeni grad Inka, Hajram Bingam je pronašao Maču Pikču 24. Jula 1911. godine. Smatra se da ga je sagradio Jupanki Inka Pačakuti i verovatno je služio kao kraljevska rezidencija.

Sipan

Sipan

Zahvaljujući pljačkašima grobnica (uakerosi) 1987. godine, arheolog Volter Alva predstavio je svetu važan arheološki nalaz, grobnicu gospodara Sipana. Pronalaženje ove grobnice spada u jednu od najvažnijih arheoloških otkrića, kako u obe Amerike tako i u svetu.

Chan Chan

Ćan Ćan

Kultura Ćimu (XIII – XV veka) izgradila je najveći grad od blata u svetu. Zauzimao je površinu od oko 20 kvadratnih kilometara, a naseljavalo ga je blizu 40.000 ljudi.

Kukulkan El kastiljo

Kukulkan

Posvećen bogu znanja Kukulkanu. Španci je nazivaju El Kastiljo, nalazi se u starom majanskom gradu Ćićen Ica. Visoka je oko 60 metara i ima 365 stepenika koji predstavljaju dane u godini.

Azteck

Sunčev Kamen

Monolit koji teži 25 tona i ima prečnik od 3,60m. Nađen je na centralnom trgu u gradu Meksiko 16. Decembra 1760. Poznat i kao astečki kalendar, izložen u Nacionalnom muzeju antropologije u Mexico City-ju.

LatinskAmerika























Inke



Manko Kapak i Mama Oeljo Bog sunce Inti, videvši da ljudi žive poput životinja, sažali se i pošalje svoje dvoje dece da im donesu mudrost, da ih poduče raznim veštinama i donesu zakone kako bi izašli iz divljavštva. Ta deca bejahu i prve Inke, Manko Kapak I Mama Oeljo. Inti ih je spustio u lagunu jezera Titikaka i dao im zlatnu šipku rekavši, da gde god se nađu i zaustave, pokušaju da je zabodu u zemlju. Tamo gde se šipka zabode samo jednim udarcem, tu će te osnovati grad i kraljevski dvor. Zemlja je progutala zlatnu šipku na jednom brežuljku (Huanakauti) i tu je osnovan Kusko, glavni grad najvećeg carstva u pretkolumbovskoj Americi.
Ovu i još neke druge andske legende koje govore o nastanku civilizacije Inka, iako se razlikuju medjusobno, vezuje jedna ista mitema, a to je da su Manko Kapak i Mama Oeljo prve Inke.




Tavantinsuju
tavantinsuju inka carstvo
Carstvo Inka zvalo se Tavantinsuju, što znači carstvo 4 strane sveta - sastojalo se od 4 dela: Ćinćansuju, Kuntisuju, Antisuju i Koljasuju. Protezalo se duž obale Tihog okeana i planinskog venca Anda na preko 4000 km od današnjeg Ekvadora do Čilea, a pokrivalo je 950.000 kvadratnih kilometara. Glavni grad je bio Kusko. Prema legendi bilio je 13 Inka kraljeva, ali zbog nedostatka dokaza prvih 8 se smatra mitskim, verovatno su bili poglavice. Istorija Inka počinje u 15. veku za vreme vladavine Pačakuti Jupanki Inke (1438–1471) Pachacutec Inca Aguas Calientes Spomenik Pačakuti Jupanki Inke Aguas Calientes - Maču Pikču i traje oko 100 godina. Carstvo je bilo povezano veličanstvenom mrežom puteva na koju su Inke trošile mnogo resorsa za njihovu izgradnju i održavanje. Ti putevi su svakako bili jedno od najdelotvornijih orudja u podčinjavanju drugih naroda i širenju carstva. Iz Kuska su kretala 4 glavna puta koja su povezivala sva 4 dela carstva. Na tim putevima nalazila su se odmorišta kao i skladišta sa hranom i ratnom opremom (tambos), a do svakog se moglo doći za jedan dan hoda. Tamo gde su premošćivani duboki i široki kanali velikih reka, pravljeni su viseći mostovi. viseci mostovi inka
Debeli konopci upredni od biljnih vlakana i ojačani poprečno postavjlanim drvenim prućem pričvršćeni sa obe strane kanjona za stabilne kamene strukture ili stene. Preko tih mostova su mogla da predju dva konja istovremeno, bez opasnosti da će se most srušiti
Da nije bilo tih dobro održavnih puteva Inke ne bi imali efikasnu mrežu glasnika (Chasquis) Chasquis Inca run


Bili su angažovani samo za državne ciljeve ili su se nalazili u službi vladara. Glasnici su prenosili izveštaje o stanju resorsa zabeleženih pomoću kipua ili su poruke saopštavali usmeno. Postojale su stanice kraj puteva na malim razdaljinama kako bi umorni glasnik preneo poruku odmornom i tako bi lanac išao do krajnjeg odredišta.
kojima su prenosili poruke*.


Kusko (izmedju istorije i mita)

sacsayhuaman fortres Kusko, na kečua jeziku (runa simi - jezik ljudi), koji je ujedno bio i službeni jezik imperije, znači “Pupak Sveta”. Prema predanju osnovao ga je prvi Inka, Manko Kapak, oko 12 veka. Nalazi se na Andima na visini od oko 3500 metara. Grad je podeljen na dva dela, gornji (Hanan) i donji (Hurin). Kusko je predstavljao telo pume Kusko Puma
Zastava Kuska (dugine boje)
dok je glava sa oštrim zubima bila oličena u tvrdjavi Sacsayhuaman.

Ekspanzija Carstva Inka počinje odbranom Kuska i pokoravanjem Čanka naroda. Zvanična istorija nam govori da se to desilo u vreme vladavine Pačakuti Jupanki Inke (1438–1471). Garsilaso de la Vega el Inka Garsilaso De la Vega el Inka
Garsilaso de la vega el Inka (1539 — 1616) bio je potomak španskog konvistadora i inkanske princeze. Pisao je na osnovu priča koje su mu njegovi rodjaci po majčinoj strani (vlastela Inka) govorili. Prvi deo "Kraljvski komentari" objavio je 1609. godine, a drugi deo objavljen je posthumno 1617. godine. Inkvizicija i španska vlast su uništili i zabranili njegove knjige i tek u 18. veku su one ponovo mogle da se čitaju.
se ne slaže sa tim. U svojoj čuvenoj knjizi “Kraljevski komentari o Inkama” kazuje da su španski hroničari zamenili Pačakuti Jupanki Inku njegovim ocem Inka Virakočom.





Inca Army Inka Virakoča imao je predskazanje od samog Virakoče, koji mu je u snu rekao da se Čanke Chankas Peru spremaju da sruše Kusko i vladavinu Inka i da će doći sa velikom vojskom i da treba da se pripremi odbrana, a da će im Inti (sunce) u tome pomoći. Tri meseca nakon tog sna, provincija Ćinnćansuju, gde su živele Čanke, pobunila se protiv Inka i spremao se veliki pohod na Kusko. Ta vojska je brojala preko 30.000 ratnika na čijem čelu je stajao hrabri vojskovodja Hankohuljaua. Kako je silna vojska nadirala prema Kusku, nastane panika i veliki deo grada se razbeži zajedno sa svojim kraljem Jahuarom Huakakom. U tom haosu kraljević Inka Virakoća sakupio je razbežale vojnike (oko 12 000 njih) i svakog koje mogao da nosi oružuje i pozvao ih da se vrate i da zajedno sa njim brane grad. Dok je okpuljao svoju raštrkanu vojsku poslao je glasnike Čankama, da im kaže kako će im oprostiti pobunu ako se vrate kućama. Hankohuljao je vratio odgovor: “Sutra će se videti ko je kralj i ko kome može da prašta”. Uz zvukove rogova i školjki iako brojčano slabija, vojska Inka odolevala je napadu Čanka ratnika. Nakon nekliko sati krvave borbe Čanke su počele da popuštaju, jer su Inkama stizale nove i odmorne snage iz drugih provincija, kao i oni razbežali vojnici koje nije mogao u prvi mah da sakupi. Inka ratnici su uzvikivali da se predskazanje koje je Inka Virakoča imao obestinilo i da je bog sunce Inti počeo da pretvara kamenje u ratnike. Sujeverne Čanke, koji su u tom trenutku gubili skoro dobijenu bitku, predaju se nakon osam sati borbe. Poginulo je oko 8000 ratnika Inki, dok je kod Ćanka poginulo preko 20 000.


Religija

Inti Raymi Širenjem carstva, Inke su nametnule političku i ekonomsku dominaciju pokorenim plemenima i narodima, ali su u većini slučajeva poštovali njihovu tradiciju i religiozni duh. Iako su nametnuli svoju državnu religiju obožavanja Sunca, svi pokoreni narodi su mogli neometano negovati svoja verovanja, zadržavajući svoja božanstva koja su najčešće bila u formi obožavanja prirode. Andski narodi verovali da je svet nastao iz kamena kao prvobitnog elementa, kome bi moćno božanstvo Apu Kont Titi Virakoča udahnulo duh i podarilo život. Virakoča se smatrao za tvorca svega postojećeg. Garsilaso De La Vega kazuje da Virakoča nije bio vrhovno božanstvo i da su španski hroničari zbog nepoznavanja jezika to pogrešno protumačili, a da je on zapravo bio sin Sunca boga Intija. Sa španskim hroničarima se ne slaže ni oko toga da su Inke prinosile ljudske žrtve, naprotiv, on kaže da su zabranjivali takve rituale. Najistaknutije mesto u religiji Inka bio je Bog sunce Inti. U njegovu čast Inke su podigle mnoštvo hramova i posvećivale mu ceremonije. U Kusku se nalazio veličanstveni hram Korikanča (Zlatno dvorište), čiji si unutrašnji zidovi bili obloženi zlatom. Jedna od glavnih svetkovina posvećena Intiju bila je Inti Rajmi- Inti Raymi Kusko Inkanska nova godina koja se i dan danas obeležava. Tri vertikalna duhovna nivoa podele sveta :

Hanan Pača – Nebeski svod
Pača Mama – Ovozemaljski svet
Ujka Pača – Podzemni svet gde obitavaju mrtvi


U sva tri sveta su obitavali duhovi zvani Vake. Vake su bile osnova narodne religije koja se asimilovala sa državnom religijom solarnog kulta.


Društveno uredjenje i zakoni

Machu Picchu Macu Pikcu Osnova društvenog sistema bila je Ailju, a činila ju je neka vrsta rodbinske zajednice. Ailju su delili zajedničku teritoriju i dobijali odredjeni deo zemljišta koji se zvao Suju. Deo prihoda sa tog zemljišta odlazio je caru kao porez za potrebe države i religije, dok je ostatak ostajao zajednici koja ga je medjusobno delila. Dakle, ovo bi bila neka vrsta oporezovane, solidarne ekonomije. Ailju su imali svog predstavnika, poglavicu Kuaraku koji ih je organizovao i odgovarao caru u njihovo ime. Prefinjeni i složeni radovi na prilagodjavanju terena pružaju dokaze njihove moći da preoblikuju i modifikuju prirodu (npr. Čuvene terase, kao obradiva površina). Medju Ailju nije bila dozvoljena poligamija, kao ni incest. Tu privilegiju mogla je imati samo carska porodica, kako bi se očuvala čistoća krvi. Pored uobičajnih aktivnosti, od članova Ailjua država je zahtevala i mitu, odnosno obaveza besplatnog rada u korist države. Ta obeveza se odnosila na muškarce od 25-50 godina i obuhvatala je gradnju i održavanje puteva, hramova, palata i tako dalje.

Obrazovanje se sticalo u kućama znanja (Yachayhuasi), koje su pohadjali samo muškarci plemićkog porekla. Školovanje je trajalo 4 godine. Učili su jezik, religiju, tumačenje kipua, Kipu sistem brojenja

Sistem vezivanja čvorova na konopcima omogućavao je prenošenje poruka. Pomoću čvorova su vršili izračunavanje u jedinicima, deseticama i stotinama, a pomoću boja odredjivanje resursa i ljudi. Taj sistem je 1912. godine dešifrovao Lesli Leland Lok.
istoriju carstva, način vladanja i vojnu veštinu. Ako bi učenici bili neposlušni, učitelj (amauta) je mogao da ih šiba po tabanima, a ako bi učitelj maltretirao djake odsekli bi mu desnu ruku.

Zakoni kod Inka su bili vrlo strogi i poštovani. Nije bilo privilegija i niko nije bio iznad zakona, čak ni plemići. U carstvu je bila zabranjena i strogo kažnjavana: kradja, neposlušnost, ubistvo, preljuba, abortus, prostitucija i tako dalje. Teški prestupnici bi završavali u zatvoru Sankavasiju, zgradi izgradjenoj od zašiljeng kamena, oštrog kao nož i punoj krvločnih i otrovnih životinja. Ako bi prestupnik kojim slučajem preživeo napade životinja, vladar bi mu podario slobodu i vratio sve privilegije ukoliko je bio plemić.


Pad Carstva (dogadjaji u Kahamarci)

tavantinsuju inka carstvo Na kraju gradjanskog rata koji je izbio izmedju dvojice kraljeva Uaskara i Atahualpe Atahualpa Huaskar 1532. godine, pobedom, Atahualpa je došao na vlast. Te iste godine su Španci ušli na teritoriju Inka i bili prvi Evropljani koji su kročili na Ande. Stanovništvo koje je videlo bradate ljude na velikim i čudnim životinja, poverovalo je da je došao bog Virakoča. Vesti su se brzo širile carstvom i Atahualpa je poslao darove Špancima i poziv da dodju u Kahamarku, mesto gde je logorovao sa svojih 80.000 ratnika. Francisko Pizaro, Francisko Pizaro

Francisko Pizaro
(1478 — 1541)
Rodio se u španskom gradiću Truhiljo. U mladosti je radio kao svinjar, a kasnije je postao konkvistador. Napustio je Španiju i neko vreme živeo u današnjoj Panami, odakle je krenuo u potragu za Eldoradom.
vodja ekspedicije koji je napustio Centralnu Ameriku sa 168 dobro naouružanih ljudi prihvatio je Atahualpin poziv. Petnaestog novembra 1532. godine stigao je u Kahamarku gde se sa svojim konkvistadorima smestio u sam centar grada i spremao se za sutrašnji susret sa carom. Te noći niko od konkvistadora nije spavao, a neki su se čak i nektrolisano mokrili od straha. Kada je mučna noć za Špance prošla sve je bilo spremno za klopku u kojoj je trebao da se zarobi car. Atahualpa je svojom svitom od 5-6000 nenaouražanih ljudi pošao u susret Pizaru. Kada je stigao na trgu nije bilo nikog. Verovatno je pomislio da su se ti čudni ljudi uplašili i već pobegli, a onda je u jednom trenutku izašao Valverde (Vicente de Valverde). To je bio španski sveštenik koji se obratio caru nerazumljivim jezikom rekavši da on i njegovi podanici treba da predju u hrišćanstvo, zatim mu je dao bibliju koju je Atahualpa začudjujuće vrteo po rukama bacivši je na zemlju. To je bio izgovor, tačnije znak za početak napada. Španci su pucnjavom iz svog oružija koje Inke nikad nisu videle, izazvali strah i paniku kod nenaurožanih ljudi. U tom haosu bili su laka meta za konjicu koja ih je olako pokosila. Ubijeno je nekoliko hiljada ljudi, a Pizaro je lično zarobio Atahaulpu. Carske odaje u Kahamarci su pretvorene u zatvor za Atahualpu koji je čuvan kao talac i garancija da ih Inke neće napasti. Obećali su mu da ga neće ubiti ako im preda zlato. Atahuapla je pružio ruku u visinu i rekao da će do te tačke napuniti sobu zlatom. Zlato iz celog carstva se topilo da bi se platila otkupnina, istopljeno je oko 20 tona zlata i srebra. Nepovratno je uništena umetnička vrednost zlatnih artefakata, koji su sada dobili oblik poluga. Kada je dobio zlato, Pizaro nije ispunio svoje obećanje i pogubio je Atahaualpu 29. Avgusta 1533. Godine. Inka casrtvo se raspalo i Španci su postali novi gospodari Anda. Iako se u prvi mah čini da je carstvo Inka tako brzo palo, zato što je bilo desetkovano bolešću i gradjanskim ratom i zato što su konkvistadori imali puške i konje, to sve nije bilo dovoljno da se uništi carstvo Inka u jednom danu. Najmoćnije oružije koje su Španci imali jeste strategija i lukavština, tačnije zarobljavanje cara. Tu strategiju je Pizaro vrlo dobro poznavao učeći od svog predhodnika Ernana Korteza, koji je na sličan način osvojio Astečko carstvo. Carstvo Inka je uništila jedna jedina knjiga koja se zove “Priručnik za buduće konkvistadore – Ernan Kortez ”.


Maču Pikču

Machu Picchu Macu Pikcu Nakon pada carstva, poslednji Inka car se povukao u planinski grad zvani Vilkabamba. Taj grad je bio poslednji ostatak velikog carstva i trajao je oko 35 godina, dok ga 1572. godine Španci nisu uništili. Kako nije bilo pisanih izvora o njegovoj lokaciji, rodjena je lenenda o Vilkabambi i mnogi istraživači su pokušavali da je pronadju. Jedan od njih je bio i Hajram Bingam, koji je tražeći Vilkabambu pronašao Maču Pikču 24. Jula 1911. godine. Prvi dokaz da to nije bila Vilkabamba bio je taj da je Maču Pikču netaknut grad. Tačnije, Španci su osknravili sva sveta mesta Inka koja su pronašli. Smatra se da je Jupanki Inka Pačakuti izgradio Maču Pičku i da je taj grad služio kao kraljevska rezidencija. U samom gradu su se nalazile kraljevska rezidencija, oltari, hramovi, kuće, fontane (bilo ih je 16) i kanali za odvod i dovod vode. Maču Pikču ne bi bio održiv da vrhunski graditelji i inžinjeri Inka, nisu sagradili ogroman broj terasa koji je podupirao taj veličanstveni kompleks. Terase, iako su imale svrhu malih farmi, glavna uloga im je bila da drže planinu na mestu i spreče erozije. To je bila neka vrsta drenaže, filtriranja vode, jer je velika količina padavina umesto da stvori odron, postepeno oticalia u zemlju. Unutar terasa se nalazilo nekoliko slojeva - na vrhu gornjeg sloja bila je zemlja, ispod njega sloj peska, zatim sloj šljunka i krupnog kamenja. Iako zahtevno i nepristupačno mesto za gradnju, dve ključne tehničke stvari treba uzeti u obzir. U blizini je postojao izvor pitke vode, kao i velike zalihe granita, tako da je Maču Pikču imao spostveni kamenolom.

Machu Picchu Macu Pikcu panorama


» Komentari