Inca Machu Picchu

Maču Pikču

Tražeći Vilkabambu, izgubljeni grad Inka, Hajram Bingam je pronašao Maču Pikču 24. Jula 1911. godine. Smatra se da ga je sagradio Jupanki Inka Pačakuti i verovatno je služio kao kraljevska rezidencija.

Sipan

Sipan

Zahvaljujući pljačkašima grobnica (uakerosi) 1987. godine, arheolog Volter Alva predstavio je svetu važan arheološki nalaz, grobnicu gospodara Sipana. Pronalaženje ove grobnice spada u jednu od najvažnijih arheoloških otkrića, kako u obe Amerike tako i u svetu.

Chan Chan

Ćan Ćan

Kultura Ćimu (XIII – XV veka) izgradila je najveći grad od blata u svetu. Zauzimao je površinu od oko 20 kvadratnih kilometara, a naseljavalo ga je blizu 40.000 ljudi.

Kukulkan El kastiljo

Kukulkan

Posvećen bogu znanja Kukulkanu. Španci je nazivaju El Kastiljo, nalazi se u starom majanskom gradu Ćićen Ica. Visoka je oko 60 metara i ima 365 stepenika koji predstavljaju dane u godini.

Azteck

Sunčev Kamen

Monolit koji teži 25 tona i ima prečnik od 3,60m. Nađen je na centralnom trgu u gradu Meksiko 16. Decembra 1760. Poznat i kao astečki kalendar, izložen u Nacionalnom muzeju antropologije u Mexico City-ju.

LatinskAmerika























Moika



mochica sipan
  Kultura Moće nastala je na severu Perua u priobalnim dolinama reka Moće i Ćikama, između 200 – 700. godine n.e. Područije na kom se razvijala kultura Moće, odlikuje se surovom klimom. Pustinjska oblast, ogoljena i gotovo bez padavina, pokrivena sivkastim peskom koji nanose vetrovi sa Anda. Negostoljubivi predeo koji nije bio bogat životinjskim svetom ipak je ukroćen. Društvo Moćika bilo je dobro organizovano po klasama. Na vrhu se nalazio gospodar i sveštenstvo, a na dnu zemljoradnici tj. običan narod. Boje na licu kao i ukrasi za nos ukazivali su na pripadnost klasi i njihov društveni status. Na osnovu načina na koji su predstavljeni u ikonografiji i ostataka pronađenih u grobinicama utvrđeno je da su bili niski, mišićavi i širokih pleća. Imali su okruglasto lice, naglašene jagodice, orlovski nos, široka usta, pune usne i bademaste oči nalik istočnjačkim. Bavili su se zlatarstvom i poznavali su tajne metalurgije. Zlato je bilo najcenjenije od svih metala. Pravili su legure od zlata, pozlaćivali su srebro i bakar. Uronili bi predmet u rastvor zlata, vode, minerala i soli, a zatim ga zagrevale. Na površini bakra bi se stvorio tanak sloj zlata i daljim zagrevanjem zlato bi se vezalo za bakarnu površinu. Prerađivali su i perje koje su koristili za pravljenje ukrasa i ponča. Ruke im je krasilo lepo prstenje i pločice od listića zlata na noktima.


mochica sex sculture
Moćike su dositigli visok, sofisticirani nivo kada je u pitanju keramika. Huacos(Kečua reč za keramiku) su istinske figure od dvobojne gline, indijanskocrvene i kremasto bele boje, koja na realističan način prikazuje razne vidove ljudskog života. Oblikovanje prema ljudskom liku dostiže svoj vrhunac u umetničkom grnčarstvu Moćika, primer glave-portreti. Erotska umetnost koja se vezuje za keramiku, obuhvata čitavu tipologiju seksualnih odnosa. Statistički gledano, prikazi oralnog seksa mochica sex sculture su manje izraženi od analnog. On što je interesantno, da je analni seks učestaliji u odnosu na vaginalni. Ako je seksualni život Moćika naroda bio snažno izražen i nije podlegao inhibiciji, predpostavljamo da je analni seks mogao imati funkciju sprečavanja trudnoće. Ni ne pomišljajte da je njihov život izgledao kako kakav Švedski film, imali su niz zabrana uključujući i oštre kazne u slučaju vanbračne aktivnosti. Postavlja se pitanje, da li je moguće da je narod Moćika mogao imati seksualnu slobodu koja je gotovo uvek i isključivo pripadala eliti. U svakom slučaju, vodili su inspirativan, živopisan i zanimljiv život koji treba rekonstruisati. Sastavni deo zabave bilo je ritualno opijanje tačnije preterivanje u konzumaciji alkoholnih pića. Pravili su ćiću, alkoholni napitak koji se dobijao fermentisanjem kukuruza. Muzika je bila povezana sa igrom, a igra sa religijom. Za vreme plesa nosila se posebna odeća i maske. Od instrumenata bili su prisutni duvački instrumenti (flaute od trske ili keramike kao i rog od ljušture velikog morskog puža - pototo), razne zvečke i udaraljke (doboš napravljen od drvenog obruča preko kojega je zategnuta koža od lame).

Ishrana, graditeljstvo i religija
mochica truiljo Mural u hramu meseca. Arheološko nalazište: Moćika-Trujillo.   Zemljoradnja je bez svake sumnje bila najbitnija delatnost u životu Moćika naroda. Moće su ovladale tehnikom navodnjavanja koja se može uporediti sa najsavršenijim sistemima Starog sveta. Razgranata mreža kanala i akvadukta protezala se kroz sve doline i snabdevala ih vodom neophodnom za navodnjavanje. Primer, kanal Kumbre bio je dug 113 km širok tri i dubok dva metra dovodio je vodu iz reke Ćikame. Pravili su terase na strmim planinskim obroncima i time povećavali obradivu površinu. Najznačajnije kulture bili su kukuruz, pasulj, kikiriki, krompir, krastavac, koka, pamuk. Raspodela zemljišta vršena je u skladu sa pravilima. Svaki muškarac dobijao je jedan tupu (oko sto ari zemljišta), kada dobije sina dobijao je još jedan tupu, a po rođenju kćerke pola. Plemstvo je posedovalo zemljište, a njena veličina je zavisila od toga koliko su žena, ljubavnica, dece i robova imali. Takav sistem preraspodele zemljišta vezuje se za teokratska društva. Pored poljoprivrede, važnu ulogu u ishrani igrao je lov i ribolov. Lovili su jelene, ptice, morske lavove dok su majmune i papagaje gajili kao kućne ljubimce. Pripitomljavali su Lame, od kojih su dobijali vunu i meso, a koristili su je i kao tovarnu životinju. Iznutrice lame su korišćene u ritualnim proricanjima i magijskim obredima. Priobalno stanovništvo koje se bavilo ribolovom pravilo je čamce kakve danas možemo naći na jezeru Titikaka. Najčešći građevinski materijal bila je savršeno obrađena sirova opeka, a u manjoj meri korišćen je i kamen. Krovni pokrivač je najčešće bio od slame ili bambusove trske. Španski hroničar Pedro Sijez de Leon kaže da je ’’svaki vladar u ovoj dolini imao veliku kuću od opeke sa mnogo stubova i velikim terasama i ulazima ... a blizu kuće nalazio se veliki trg ’’. Spoljni zidovi su premazivani blatom i ukrašavani bojama, a ponekad i muralima čiji su oblici i motivi bili rezultat kreativnosti samog vlasnika. Na svojim poljima Moćike su podizali građevine koje se mogu okarakterisati kao tvrđave, kako bi ih štitili od nepoželjnih napadača. Pravili su i mrežu putava, tehnikom sabijanja zemlje, koju su zbog jakih vetrova morali da ograde zidovima od opeke. Visina tih zidova na Močika putevima, dostizala je visini i do jednog i po metra.

Centralno mesto u religiji zauzimao je kult meseca koji su nazivali Si. Sagradili su dva hrama, mochica aiapek Ajapaek (Ai Apaec) jedan veći posvećen Mesecu i jedan manji posvećen Suncu. Priordne pojave su povezivali sa božanstvima. Koristili su kaktus San Pendro, koji u sebi sadrži meskalin, za religijske obrede. Odabrane devojke su pod dejstvom moćnog kaktusa skakale sa litica stena kako bi umilostivili bogove koji utiču na prirodu. Prisutno je i ritualno žrtvovanje ljudi, koje nije bilo toliko izraženo kako kod Maja i Asteka u Mezoamerici. Imali su čitav pantenon božanstava i duhova, a vrhovnog boga su zvali Ajapaek. Kao i mnogi drugi andski narodi verovali su u zagrobni život i da će stvari i ljudi koji budu sahranjenini zajedno putovati u drugi svet. Verovali su da će pokojnik odbiti da ode na drugi svet ako se ne sahrani sa svojim stvarima i po propisima.


Sipan
Sipan grobnica
  U malom mestu Sipanu, na severu Perua otkrivena je grobnica vladara Sipana. Pronalaženje ove grobnice spada u jednu od najvažnijih arheoloških otkrića, kako u obe Amerike tako i u svetu. Jedne davne februarske noći 1987. godine grupa uakerosa (pljačkaši grobova, Huaca-kečua reč, svetilište ili grobnica) počela je kopanje na svetoj humki. Pronašli su bogatu grobnicu, a u njoj plen oko kojeg je izbila svađa pa je jedan od uakerosa prijavio slučaj policiji. Policija je pozvala arheologa Voltera Alvu, čoveka koji će nam otkriti tajnu gospodara Sipana. Volter Alva i njegov tim imali su mnogo muke prilikom istraživanja jer su grobnicu napadali uakerosi. U jednoj pucnjavi policija je usmrtila Ernila Bernala. Prilikom iskopavanja otkriveno je više grobnica. U centralnoj grobnici pronađeno je devet leševa (vladar Sipana, dve njegove ljubavnice, tri ratnika i još tri tela). Da li su ti ljudi išli dobrovoljno na put u drugi svet sa svojim gospodarom, to se ne zna. Ali se zna da su svi bili mrtvi pre nego što su postavljeni u grob. U glavnom sarkofagu nalazili su se ljudski ostaci pokriveni pektoralima (naprsnik), ogrlicama i drugim predmetima od zlata, kao i ljušture školjke Spondylus za koju su Moćike verovali da je hrana bogova. U pet niša pronađeno je 221 posuda sa prizorima iz svakodnevnog života. Prirodne katastrofe, El Ninjo, zemljotresi, vulkanske erupcije, suše i poplave oduvek su bili deo života u Južnoj Americi. Suše koje su prouzrokovale glad i ratovanje za resurse uništilo je kulturu Moćike.
Volter Alva bi još ovo dodao :

Osećam da su nam se putevi ukrstili u istorijskom trenutku. Gospodar je nastavio da postoji i nakon fizičke smrti. Meni je dato da ga spasem od pljačkanja i predstavim svetu. Danas se pitam je li to bila samo sudbina. Možda su bogovi Moćika sve ovo smislili. Ophrvan sam emocijama dok gledam rekonstrukciju pogreba i duboko sam potresen kao da ispraćam dragog prijatelja. Činjenica je da je meni pripala ova čast i privilegija. Uspeo sam da svetu predstavim sjaj ove kulture.


» Komentari