Hibaro (Jivaro) Indijanci žive u zapadnom delu amazonskog područja, između Ekvadora i Perua u dolinama reka Pastasa, Morona i Santjago. Procenjuje se da na teritoriji Perua živi oko 30 000 Hibaro Indijanca, koji se uglavnom bave zemljoradnjom, lovom, ribolovom i sakupljanjem biljaka. Sami sebe nazivaju Šuarima. U prošlosti su bili izrazito ratnički nastrojeni i time je bio podređen život celokupne zajednice. Karakteriše ih ritual smanjivanja glava poraženih neprijatelja. Ratnici Šuara (lovci na glave), verovali su da čovek koji umire dobija treću osvetničku dušu. Da bi je onesposobio pobednik je morao da smanji glavu poraženog guljenjem kože i tesanjem lobanje. Smanjene glave, (oslobođene osvetničke duše) zakopavali su u zemlju ili bacali u džunglu. I dan danas žive u velikim zajedničkim kućama od drveta, lijana i lišća u koje može da stane četrdesetak ljudi (proširena porodica). U društvu je zastupljena poligamija. Prave alkoholni napitak koji se sprema tako što žene žvaću koren tapioke koji fermentira u njihovim ustima zbog pljuvačke. Tako ispljuvavajući tečnost dobija se fini alkoholni napitak, koji bi zasigurno i mnogi kafanski ljudi odbili da probaju. U lovu se služe duvaljkama i strelicama natopljenim smrtonosnim otrovom. Od ulovljenih ptica su pored mesa za ishranu koristili i njihovo perje za izradu raznih odevnih predmeta. Najinteresantnije deluju njihove kape koje se prave od raznobojnog perja.
Evo šta etnolog Špiro Kulišić u svojoj knjizi ’Neobični običaji’ kazuje za ritual koji Šuare izvode sa glavama poraženih neprijatelja:
Živaro (Hibaro) Indijanci u Ekvadoru mumifikovali su glave ubijenih neprijatelja, praveći od njih čuvene zanze. Sa glave bi skinuli mekane delove zajedno sa kosom, pa bi ih sušili na dimu i umetanjem užarenih kamenčića. Ovim postupkom glavu su svodili na veličinu manju od šake, što je u suprotnosti sa dugom kosom licu davalo još strašniji izgled. Međutim magijska moć ove preparirane glave umnogome je zavisila i od dugog posta, kojom se njen vlasnik morao podvrgnuti. Reducirani oblik odsecanja i čuvanja glave ubijenog neprijatelja predstavlja i čuveni skalp kod američkih Indijanaca, jer se kosa smatrala sedištem životne snage.
