Usko povezana sa kulturom Parakas, Naska je bila i savremenica kulture Moćika. Nalazi se na jugu Perua u pokrajini koja se danas zove Ika. Najveći procvat doživela je između 100. godine p.n.e. – 600. godine n.e. Pripadnici ove kulture živeli su u organizovanim naseljima. Glavna naselja su se nalazila uz gornji tok reka, koje su zbog niskog vodostaja često presušavale i pre nego što se uliju u Tihi okean. Kao i sve druge velike preinkanske kulture, koje su se razvile u primorskoj oblasti i Naske su gradile veličanstvene akvadukte, čiji ostaci svedoče o visokom nivou znanja iz hidraulike. Najveću moć su imali sveštenici, koji su bili vrsni poznavaoci astronomije, aritmetike i geometrije. Na keramičkim predmetima prikazivani su kako ih u nosiljkama nose neuhranjene sluge. Njihova moć se zasnivala na poznavanju astrologije pomoću koje su mogli da predviđaju budućnost. U njihova dostignuća ubraja se i osmišljavanje kalendara od 360 dana. Na osnovu ostataka iz otkrivenih grobnica zaključuje se da je pogrebna umetnost zauzimala istaknuto mesto u kulturi Naska. Pronađene su mumije i kompleksi grobnica u kojima je centralno mesto zauzimala grobnica pokojnika najvišeg statusa. Pokojnik je sa sobom na onaj svet nosio pogrebne darove kao što su keramičke posude, tkanine, zlatni predmeti i perjanice. U okviru istog kompleksa sahranjeno je još nekoliko ljudi za koje se predpostavlja da su žrtvovani, a pronađeni su i ostaci dečijih kostiju. Običan svet sahranjivao se takođe u jamama u zemlji u kojima se pokojnik postavljao u sedeći položaj, bez pogrebnih darova.
Grnčarija
Po mišljenu arheologa, antropologa i drugih stručnjaka, grnčarija Naske spada u jednu od najboljih na područiju prekolumbovske Amerike. Osnovni tehnički postupak za izradu keramike sastojao se u modelovanju gline na konveksnoj (ispupčenoj) podlozi. Keramika Naska lako se mogla razlikovati od keramike drugih andskih kultura. Loptastog je oblika sa dva prava cevasta vrha spojena drškom u obliku mosta. Dno je zaobljeno. Dekorativni elementi su bili raznovrsni, od geometrijskih motiva (rombova, krugova, trouglova ... ) pa do prikaza biljnih (fitomorfnih), životinjskih (zoomorfnih) i ljudskih (antropomorfnih) predstava. Najbrojniji su prikazi čoveka sa mačijim licem iz čijih usta izlaze zmije. Često se nailazi na crteže ljudskih glava i zbog toga neki naučnici smatraju da su Naske bili lovci na glave.
Naska Linije
Čuveni geoglifi, "naska linje" u područiju Pampa del Inhenio, ukazuju na kulturu koja je bila okrenuta astronomiji. Te ogromne crteže prvi je 1926. godine otkrio peruanski arheolog Toribio Mejia Xesspe. Kasnije istraživanje nastavila je nemačka astronomkinja Marija Rejs. Ona je od četrdesetih godina prošlog veka proučavala ove figure i utvrdila je da su te linije predstavljale astronomski kalendar. Po njenom shvatanju, glavne linije služile su za određivanje godišnjih doba i atmosferskih pojava. Ona je na jednom mestu utvrdila da su 23 prave linije polazile iz centra, a jedna od njih je pokazivala položaj sunca u momentu ravnodnevnice. Naske su bili veliki poznavaoci smenjivanja ciklusa vode kako bi održali prevlast nad pustinjom. Ti veliki geoglifi predstavljaju ptice (pelikan 
, galeb, ždral, kondor 
, papagaj i čaplja), pauka 
, puža, majmuna, reptile (gušter, iguana, zmija). Mogu se još videti, pas, dve lame, kit i jedan veliki svećnjak. Ove figure su ogromnih dimenzija, neke linije mogu biti široke i jedan metar, a dugačke kilometrima. Figure životinja mogu biti duge do 300 metara. Crteži su pravljeni sistemom otvorenih brazdi kojim je uklanjan sloj površine nalik gvožđe tamnocrvenkaste boje, a ostavljan je otkriven donji sloj žućkaste boje. Pored velikog truda stručnjaka uključujući i Nemicu koja je život posvetila ovim geoglifima, Naska linije nisu odgonetnute do kraja i ostaju misterija.
Naoružana metlom i grabuljama čistila je linije od šljunka, otkrivajući svetu te fantastične slike prošarane pustinjom. Znala je provoditi po nekoliko nedelja u pustinji, oskudno se hranila voćem spavajući pod zvezdama. Živela je u kolibi kako bi uštedela na vremenu koje je trošila na putovanje od Naske do pustinje. Njena požrtvovanost, trud i rad su svakako zadivljujući. Evo šta Maria ima da kaže o svom životnom pozivu:
Da bih ih učinila uočljivijima, čistila sam ih metlom i tako godinama,metlu za metlom. Kroz ruke mi je prošlo toliko metli da su krenule glasine da sam možda veštica!
