Tolteci su narod čija je prestonica, Tula, bila najznačajniji grad središnjeg Meksika između otprilike 900. i 1150. godine. O njima znamo iz dva veoma različita izvora: iz arheoloških istraživanja Tule i iz predanja Asteka, koji su Tolteke, vekovima posle njihovog nestanka, slavili kao svoje uzore i pretke. Te dve slike samo se delimično poklapaju – zato je u priči o Toltecima uvek važno razlikovati ono što je iskopano od onoga što je ispričano.
Tula, mesto trske
Astečki izvori prestonicu Tolteka nazivaju Tolan, što na jeziku nauatl znači „mesto trske“; njeno puno ime, Tolan Šikokotitlan, znači otprilike „mesto trske kod brda osa“. Ostaci grada nalaze se kod današnje varoši Tula de Aljende u meksičkoj saveznoj državi Idalgo, oko 75 kilometara severno od Meksiko Sitija, na oko 2.000 metara nadmorske visine.
Grad je nastao oko 650. godine, u vreme kada je velika metropola Teotihuakan već bila u opadanju, i nasledio je mnoge njene tradicije. Prvo središte, koje arheolozi danas nazivaju Tula Čiko („Mala Tula“), spaljeno je i napušteno krajem IX veka, a oko kilometar i po južnije podignut je novi ceremonijalni centar – Tula Grande. Vrhunac grada pada između otprilike 900. i 1150. godine. Prema novijim procenama, Tula se tada prostirala na oko 14 kvadratnih kilometara i imala do 60.000 stanovnika, dok starije procene govore o 30.000 do 40.000. Bio je to verovatno najveći grad središnjeg Meksika u svoje vreme, iako znatno manji od nekadašnjeg Teotihuakana i kasnijeg astečkog Tenočtitlana.
Privreda se zasnivala na zemljoradnji uz navodnjavanje i na zanatima, pre svega na obradi opsidijana – vulkanskog stakla od kog su se pravila sečiva i oruđe. Tula je bila važno središte trgovine zelenkastim opsidijanom iz rudnika kod Pačuke, a u gradu su pronađeni i opsidijan iz Ukarea u Mičoakanu, tirkiz koji verovatno potiče sa područja današnjeg Novog Meksika, polihromna keramika iz Nikaragve ili Kostarike i karakteristična sjajna keramika tipa plumbate sa pacifičke obale Gvatemale i Čijapasa, koja se smatra jednim od obeležja toltečkog prisustva.
Atlanti i Tula Grande
Srce grada bio je veliki trg Tule Grande, oko koga su raspoređene glavne građevine: piramide B i C, Spaljena palata (Palacio Quemado), dva igrališta za obrednu igru loptom i niska platforma compantliPostolje na kom su izlagane lobanje žrtvovanih. Onaj u Tuli istražio je arheolog Eduardo Matos Moktesuma 1968–1970. godine, kada su u njemu pronađeni i ostaci ljudskih lobanja.. Najveća među piramidama, Piramida C, danas je u lošem stanju, pa je najpoznatija građevina Tule manja Piramida B, posvećena bogu TlauiskalpantekutlijuBog jutarnje zvezde, odnosno planete Venere kada se pojavi pred zoru. U predanjima je povezan sa Kecalkoatlom., gospodaru jutarnje zvezde.
Na vrhu Piramide B danas stoje čuveni Atlanti iz Tule – četiri bazaltna stuba u obliku ratnika, visoka oko četiri i po metra, koji su nekada nosili krov hrama. Svaki je sastavljen od četiri dela spojena klinom i ležištem, a ratnici nose perjanicu na glavi, prsni ukras u obliku leptira, disk na leđima i atlatlBacač koplja: drvena drška sa kukom na kraju, koja produžava ruku i daje koplju mnogo veću brzinu i domet. u ruci. Ispred piramide nalazilo se predvorje sa redovima stubova, a zidove same piramide pokrivali su reljefi jaguara i kojota u povorci i orlova i lešinara koji proždiru ljudska srca.
Atlanti nisu pronađeni na svom mestu. Godine 1941, u drugoj sezoni iskopavanja, arheolog Horhe R. Akosta (Jorge R. Acosta) naišao je u probnom rovu na severnoj strani piramide na njihove razbacane delove: tri figure mogle su da se sastave u celosti, a od četvrte je pronađen samo deo. Delovi su najpre privremeno postavljeni na trgu, a na vrh piramide vraćeni su 1960. godine, kada su Akostina dvadesetogodišnja istraživanja Tule privedena kraju.
Severnu stranu Piramide B zatvara Koatepantli, „zid zmija“, ukrašen reljefima zmija koje proždiru ljudske kosture. Uz piramidu se nalazi i Spaljena palata, nazvana po tragovima požara: njene dvorane sa stubovima imale su klupe ukrašene reljefima povorki ratnika i dostojanstvenika, a u njima su pronađene i skulpture čakmolaLežeća figura koja se oslanja na laktove, sa glavom okrenutom u stranu i posudom ili pločom na stomaku, verovatno za darove. Takve skulpture javljaju se i u Tuli i u Čičen Ici, a kasnije i kod Asteka.. Tokom radova devedesetih godina XX veka, ispod poda jedne od dvorana otkrivene su obredne ostave sa diskovima od pirita, od kojih su neki bili ukrašeni mozaikom od tirkiza, a u istom periodu pronađen je i takozvani oklop iz Tule, izrađen od pločica školjki.
Kecalkoatl, Teskatlipoka i pad Tule
Ono što znamo o vladarima Tule potiče gotovo isključivo iz astečkih i kolonijalnih zapisa nastalih vekovima kasnije, poput Firentinskog kodeksa fra Bernardina de Saguna i Anala iz Kuautitlana. Prema tim predanjima, otac prvog velikog vladara bio je čičimečki vođa Miškoatl, a njegov sin, Se Akatl Topilcin Kecalkoatl – nazvan po godini rođenja „1-trska“ i po bogu Pernatoj zmiji – postao je sveštenik i vladar Tule, upamćen kao mudar i pobožan kralj pod kojim su procvetali zanati.
Najpoznatija priča govori o njegovom sukobu sa Teskatlipokom, mračnim bogom-čarobnjakom. Teskatlipoka je, prema predanju, prevarom naveo Kecalkoatla da se opije pulkeomAlkoholno piće od prevrelog soka agave, koje se u Mezoamerici pilo uz stroga pravila i obrede. i prekrši sveštenički zavet; posramljeni vladar napustio je Tulu i otišao na istok, ka obali mora. Po jednoj verziji, zapisanoj u Analima iz Kuautitlana, tamo je sam sebe spalio, a njegovo srce uzdiglo se na nebo i postalo jutarnja zvezda – što ga povezuje sa bogom kome je posvećena Piramida B. Po drugoj, otplovio je na splavu od zmija, obećavši da će se jednog dana vratiti.
Poslednjim vladarom Tule predanja nazivaju Uemaka, pod čijom vlašću su grad zadesile glad, unutrašnji sukobi i nadiranje čičimečkih naroda sa severa; Tolteci su se, prema tim pričama, raselili na sve strane, a sam Uemak je pobegao u Čapultepek. Datumi koje izvori navode za ove događaje međusobno se razilaze i za gotovo čitav vek, a mnogi istraživači smatraju da su u ovim pričama istorija i mit neodvojivo pomešani.
Arheologija potvrđuje da je kraj bio nasilan: negde između 1150. i 1200. godine veći deo grada je spaljen i napušten, monumentalne građevine su opljačkane, a mnoge skulpture su razbijene i zakopane u humkama piramida – među njima i Atlanti. Tula ipak nikada nije potpuno opustela; kasnije su je ponovo naselili ljudi astečke kulture, koji su prekopavali ruševine tražeći skulpture i zakopane darove.
Tolteci u očima Asteka
Za Asteke, koji su svoju prestonicu Tenočtitlan osnovali gotovo dva veka posle pada Tule, Tolteci su bili oličenje civilizacije. Reč toltekatl u jeziku nauatl značila je „umetnik, vešt majstor“, a toltekajotl – „toltečnost“ – umetnost, učenost i gradski život uopšte, za razliku od „čičimečkog“ načina života nomada sa severa. Toltecima su pripisivali pronalazak kalendara, medicine i mnogih zanata.
Toltečko poreklo bilo je i izvor političke legitimnosti. Prvi astečki vladar, Akamapičtli, prema predanju je izabran upravo zato što je po majci poticao iz plemićke loze Kulhuakana, grada koji se smatrao naslednikom Tolteka, a slično poreklo isticali su i vladari drugih mezoameričkih gradova. Zbog toga istraživači danas upozoravaju da slika Tolteka kao velikog carstva verovatno više govori o astečkim potrebama nego o stvarnoj Tuli, čiji je uticaj, prema nekim procenama, bio skromniji – pre nalik kraljevstvu nego carstvu.
Tula i Čičen Ica
Kada je francuski istraživač Dezire Šarne (Désiré Charnay) osamdesetih godina XIX veka prvi put kopao u Tuli, zapanjila ga je sličnost sa majanskim gradom Čičen Icom na Jukatanu, udaljenim više od hiljadu kilometara: i tamo se nalaze stubovi u obliku ratnika i pernatih zmija, povorke jaguara i orlova, čakmoli i postolje za lobanje. Šarne je zaključio da su Tolteci osvojili Čičen Icu, a tu ideju je podržavalo i majansko predanje o Kukulkanu – „Pernatoj zmiji“ – koji je došao sa zapada.
Današnja nauka je mnogo opreznija. Neki istraživači i dalje vide u Čičen Ici trag toltečkog prisustva, drugi smatraju da su oba grada bila deo šire mreže trgovine i zajedničkog kulta Pernate zmije, a novija datovanja pokazuju da su pojedine građevine „toltečkog“ stila u Čičen Ici starije od vrhunca Tule, pa je uticaj možda išao i u suprotnom smeru. Jednoglasnog odgovora za sada nema.
Između istorije i mita
Ruševine kod Tule opisao je još 1873. godine meksički geograf Antonio Garsija Kubas, a prva iskopavanja izveo je Šarne. Ipak, dugo se verovalo da je Tolan iz astečkih priča zapravo Teotihuakan. Preokret je usledio 1941. godine, kada je istoričar Vigberto Himenes Moreno, na okruglom stolu Meksičkog antropološkog društva, na osnovu istorijskih izvora pokazao da je Tolan upravo Tula u Idalgu – iste godine kada je Akosta pronašao Atlante. Akosta je u Tuli radio sve do 1960, a istraživanja su potom nastavili Eduardo Matos Moktesuma, Alba Gvadalupe Mastače, Robert Kobin (Robert H. Cobean) i drugi.
Ni danas se istoričari ne slažu koliko astečkim pričama o Toltecima treba verovati. Jedni, poput Najdžela Dejvisa (Nigel Davies) i H. B. Nikolsona (H. B. Nicholson), smatrali su da se iz njih, uz pažljivo poređenje, može izdvojiti istorijsko jezgro; drugi, poput Suzan Gilespi (Susan Gillespie) i Mišela Groliha (Michel Graulich), vide u njima pre svega mitsku sliku prošlosti koju su Asteci oblikovali prema sopstvenim potrebama. Ono u šta nema sumnje jeste sama Tula – veliki grad čiji su graditelji, kameni ratnici i kult Pernate zmije ostavili dubok trag u umetnosti i verovanjima Mezoamerike sve do dolaska Španaca.
