Poreklo Asteka nije u potpunosti rasvetljeno. Legenda kazuje da se oko 1250. godine malo nomadsko pleme iz svete zemlje AstlanMitska pradomovina Asteka, „zemlja ždralova“, negde na dalekom severu. Njeno tačno mesto do danas nije utvrđeno. doselilo u Meksičku dolinu.
Imali su tri imena na svom originalnom nauatlJezik Asteka. I danas ga u Meksiku govori više od milion ljudi, a iz njega potiču reči čokolada, paradajz, avokado i čili. jeziku: Meksika, Tenoćka i Asteci (po zemlji porekla Astlanu, zemlji ždralova negde na dalekom severu). Zbog ratničkih veština, narodi koji su živeli u području Meksičke doline uzimali su ih kao najamnike. Vremenom postaju sve moćnija sila, koja već u XIV veku osvaja Askapocalko (grad na obali jezera TeskokoVeliko plitko jezero u Meksičkoj dolini. Na njegovim ostrvima nastao je Tenočtitlan. Španci su jezero kasnije isušili, a na njegovom dnu danas leži Meksiko Siti. koji je do tada vladao tim područjem).
O samim počecima ratničke surovosti Asteka govore dve priče. Gradovi Askapocalko i Kulhuakan dozvolili su Astecima da se nasele u kamenito područje Tizipan. To područje je bilo puno otrovnih zmija, misleći da će ih se na taj način rešiti. Gotovo sigurni da su zmije dokrajčile Asteke, posle izvesnog vremena pošli su put Tizipana. Umesto priželjkivanog prizora, zatekli su ih žive i potpuno zdrave, čemu je doprinela ishrana bogata proteinima, koje su unosili hraneći se zmijama.
Drugi primer govori o vremenu kada su bili najamnička vojska. Misleći da im se sprema zamka, domišljato i brutalno seku po jedno uvo zarobljenicima koje su uhvatili. Prilikom prebrojavanja zarobljenika, kada su druge grupe ratnika htele da prisvoje astečke zarobljenike, kao dokaz da su zarobljenici njihovi pokazali su punu vreću ušiju.
Svakodnevni život
Kao i u savremenom svetu, tok svakodnevnice započinjao je ranom zorom. Sa vrha gradskih hramova u redovnim razmacima odjekivalo je muklo klepetanje morskih školjki, zajedno sa oštrim udarcima teponastlijaDrveni gong, izdubljeno stablo sa dva jezička na vrhu. Udaranjem se dobijaju dva različita tona, a koristio se u obredima, u ratu i za označavanje doba dana. (drvenog gonga), označavajući protok delova dana i noći.
Uobičajeni dnevni obrok sastojao se od lake užine, obilnog obroka u podne i još jednog lakog obroka u sumrak. Glavni izvor hrane bile su živopisne gradske pijace sa bogatom ponudom. Kukuruz je bio najznačajnija namirnica (od brašna se pravio najzastupljeniji proizvod – tortilja), prisutni su i paprika, pasulj, tikve, krompir, paradajz i razne vrste voća. U prehrambene svrhe gajili su ćurke i pse, jeli su insekte kao što su crvi koji parazitiraju u agavi, skakavce, mrave i druge larve.
Pijaca je služila kao mesto snabdevanja i preraspodele hrane (jedno od sredstava plaćanja bila su zrna kakaa). Ona je takođe bila pod budnim okom nadzornika i suda koji je i najsitnije prestupe strogo kažnjavao istog momenta. Većina prestupa kažnjavala se smrću, pridavajući važnost poštovanju zakona, bez obzira koliko počinjeno delo iz naše perspektive izgledalo banalno. Zakoni su bili rigorozniji prema aristokratiji nego prema običnom svetu (što se ne bi moglo reći za postmoderno doba). Dešavalo se da neko ipak bude i pomilovan, ali prestupnik nije imao prava na drugu grešku, kazna je gotovo uvek bila smrt.
Jedan od najpoznatijih primera je osuda Ćalćiunenecin, ćerke vladara grada Teskoka, NesalvalpilijaNezahualpili (1464–1515), vladar Teskoka, jednog od tri grada Trojnog saveza. Bio je poznat kao pesnik, astronom i mudrac. (Nezahualpilli, 1472–1515). Buduća kraljica se odala menjanju ljubavnika koje je kasnije ubijala, sve dok se to nije javno otkrilo. Kazna je naravno bila pogubljenje, bez obzira na njen visoki položaj.
U slučaju opijanja plemići su kažnjavani smrtnom presudom, dok je običan svet kažnjavan šišanjem do glave i javnim ismejavanjem. Smrtnu kaznu nisu mogli da izbegnu izdajnici, ubice (tu spadaju i žene koje su pobacile dete, kao i svi oni koji su pomagali), počinioci incesta i silovanja. Kazna u slučaju preljube sastojala se u davljenju žene i kamenovanju muškarca. Niko nije smeo da uzme kaznu u svoje ruke mimo zvaničnog suda.
Kada je u pitanju srodnički odnos kod Asteka, možemo ga grubo svrstati u dve kategorije: monogamija (običan svet, koji zasnivanjem porodice postaje punopravni građani društva) i poligamija (pripadala je visokom plemstvu i vladarima, i u suštini je imala političku funkciju sklapanja saveza). Kod običnog sveta, glavnu ulogu u izboru bračnog partnera imali su roditelji budućih mladenaca. Kada bi mladićeva porodica odabrala neku devojku, odlazili su kod sveštenika koji je pomoću njihovog datuma rođenja utvrđivao da li su budući supružnici kompatibilni jedno za drugo i kakva ih sudbina čeka.
Religijski sistem i žrtvovanja
Celokupna astečka kultura prožeta je religijom i verovanjima. U njihovom religijskom panteonu prisutna su mnogobrojna božanstva, koja su nasleđena od drugih mezoameričkih naroda. Da bismo razumeli njihov složen religijski sistem, trebalo bi da pored izlomljenog jezika izlomimo i um. Što mi naravno nećemo uraditi, ali ćemo napraviti osvrt na neka od najbitnijih:
Ometekuhutli – Jedan astečki mit o stvaranju sveta govori o ovom bogu kao vrhovnom tvorcu zemlje i drugih bogova. Bio je poznat kao bog dvojnosti, imao je dvopolnu prirodu, muško-ženski karakter. Muškarca su zvali Ometeotl, a ženu Omesihuatl.
Huicilopočtli – Boginja zemlje Koatlikue
Koatlikue Boginja zemlje, „ona sa suknjom od zmija“. Kameni kip visok 2,5 m danas se nalazi u Nacionalnom muzeju antropologije u Meksiko Sitiju. imala je jednu kćer Kojolsauki (boginja meseca) i nebrojano sinova (četiri stotine južnjaka). Kada je Koatlikue zatrudnela noseći budućeg boga rata, njena kćerka je okupila ostalu braću i ubedila ih da kazne majku pogubljenjem, smatrajući je promiskuitetnom. Prilikom napada na majku, iz utrobe je izašao Huicilopočtli obojen u plavo, držeći ognjenu zmiju sa kojom je isekao Kojolsauki i ostalu braću.
Ovaj mit govori o nadmoći sunca, koga predstavlja Huicilopočtli, nad njegovom sestrom Kojolsauki koja predstavlja mesec. Njegova majka Koatlikue je zemlja sa suknjom od zmija iz koje sunce izlazi svakog jutra. A Huicilopočtlijeva braća, četiri stotine južnjaka, predstavljaju zvezde na nebu koje se razbeže svakog jutra kad sunce krene da izlazi. Na vrhu velike piramide u Tenočtitlanu (koja je imala dve kule-prostorije posvećene Tlaloku i Huicilopočtliju) gorela je večna vatra posvećena Huicilopočtliju. Ona nije smela da se ugasi, jer bi u suprotnom astečka moć i prevlast nad drugim narodima mogla nestati.
Teskatlipoka – Bog sudbine, rata, vinovnik nesloge i poroka. Upoređivan je sa hrišćanskim luciferom, a u nekim verzijama smatra se i tvorcem zemlje. Teskatlipokin kult seže još u vreme ToltekaNarod koji je vladao središnjim Meksikom od X do XII veka, sa prestonicom Tula. Asteci su ih smatrali uzorom i svojim precima.. Oni su kazivali priču o ogledalu od tamnog opsidijanskog stakla pomoću kog se može predvideti budućnost i intimna maštanja ljudi. U vreme gladi, Teskatlipoka, koga još zovu „Bog zadimljenog ogledala“, sakrio je ogledalo kako bi produžio ljudsku patnju. Bio je zaštitnik tajnih noćnih aktivnosti, kao što su preljuba i krađa.
Tlalok – Bog kiše. Tlalokovo ime potiče od reči tlali, koja na jeziku nahuatl znači zemlja, i od sufiksa ok, što označava nešto što stoji iznad. Bukvalni prevod: onaj iznad zemlje. Slavljen je žrtvovanjem ljudske krvi (uglavnom deca i mladi) na svetkovini Atlkahualo. Njegov kult snažno je povezivan sa plodnošću zemlje.
Kecalkoatl – Bog vazduha, mudrosti i učitelj veštine mira. Kecalkoatl u prevodu sa nauatl jezika ima dvojako značenje, „Pernata zmija“ i „Dragoceni blizanci“. Bio je zaštitnik vladarske porodice, zato su oni često nosili perje od ptice kecalKecal (kvecal) je ptica sa blistavim zelenim perjem i repom dugim do metra. Njeno perje bilo je dragocenije od zlata i smeli su da ga nose samo vladari i plemstvo.. Smatrali su ga izumiteljem ritualnog kalendara, učiteljem ratarskih veština i zaštitnikom zanatlija. Jedan je od retkih astečkih božanstava koji nije zahtevao ljudsku žrtvu.
Mnogi mitovi kazuju o njegovom sukobu sa mračnim bogom Teskatlipokom. Jedan od mitova govori kako je Kecalkoatl sazvao sve zmije obalnog područja (Meksički zaliv) i od njih napravio splav, na kom se vratio u svoju zemlju odakle je potekao, Tlapaljan. Kako je po verovanju Kecalkoatl trebalo da se vrati istim putem kojim je došao, dogodila se pogubna koincidencija po astečko carstvo. Umesto boga mudrosti, na obali Meksičkog zaliva iskrcao se Kortez sa svojim konkvistadorima. Došao je u godini (1-trska) u kojoj je prema proročanstvu trebalo da dođe Kecalkoatl, i tako su osvajači pomešani sa bogovima.
Ritual žrtvovanja
Asteci nisu prvi uveli ritual žrtvovanja, već su ga preuzeli od drugih mezoameričkih naroda i digli ga na najviši mogući nivo. Prinošenje ljudske žrtve bila je religijska obaveza, potreba za održanjem sveta, očuvanjem plodnosti zemlje i moći vladara. Trebalo je zadovoljiti bogove, koji su u svakom trenutku mogli da okončaju i unište svet.
Kod Asteka su postojala dva najčešća oblika žrtvovanja: jedan je vađenje srca iz grudi žrtve, a drugi je smrt spaljivanjem. Sveštenici bi žrtvu položili na orlov kamen (kvauksikaliKameni sud, često u obliku orla ili jaguara, u koji su polagana srca žrtvovanih. Nazivali su ga „orlova posuda“.) koji je bio šiljatog oblika, kako bi žrtva izvila leđa i stvorila dobar položaj grudi za lakše vađenje srca. Iščupano srce se okretalo uvek prema suncu, zatim je bacano pred figuru boga kome je žrtva namenjena. Tela su bacana na krvavu gomilu u podnožju stepeništa. Kasnije su skupljana i pripremana za kanibalističke gozbe.
Žrtvovanje spaljivanjem bilo je rezervisano za boga vatre Ksiuhtekultlija. Pored ova dva glavna metoda, bilo je prisutno i žrtvovanje u čast boga setve i vegetacije, Ksajp Toteka. Žrtve su ubijane strelama tako da je krv oticala u zemlju kao voda koja daruje život zemlji (Asteci su ljudsku krv zvali ćalćiuatl – dragocena voda). Leš bi zatim bio odran, a sveštenik bi nosio kožu odrane žrtve.
Godine 1487. car Ahuicotl otvorio je veliki hram u Tenočtitlanu (Templo MajoreVeliki hram u srcu Tenočtitlana, dvostruka piramida posvećena Huicilopočtliju i Tlaloku. Njeni ostaci otkriveni su slučajno 1978. godine, usred Meksiko Sitija. – hram posvećen Huicilopočtliju i Tlaloku) uz ogromno obredno žrtvovanje. Hroničar Fernando de Alva Istlilksočitl taj događaj je opisao kao „klanicu kojoj nema ravne u istoriji čovečanstva“. Velika svečanost trajala je četiri dana. Prema nekim izvorima, tokom ove svečanosti žrtvovano je 80.000 ljudi. Prvu žrtvu prineo je Ahuicotl lično, zarivši nož od opsidijana
Obredni nož Sečivo od opsidijana, vulkanskog stakla oštrijeg od čelika. Drška je ukrašena mozaikom od tirkiza i školjki. u grudi žrtve i vadeći srce, koje je darovao novom Huicilopočtlijevom oltaru.
Ratovanje i vojnički život
Ratovanje je za mezoameričke narode bilo prirodno stanje i njihov način života. Za rat se vezuje obezbeđivanje resursa, prevlast nad drugim narodima, robovska radna snaga, kao i robovi koji su namenjeni žrtvenim ritualima.
Jedan od čuvenih oblika ratovanja bio je ksočijaojotl (Cvetni ratovi). To su unapred ugovorene bitke, sa pristankom obe zaraćene strane. U tim bitkama ratnici su mogli da se domognu živih zarobljenika za obredno žrtvovanje i da usavršavaju svoju ratničku veštinu. Dakle, ovde su se sukobljavale dve vojske koje su ratovale a da jedna drugoj ne upadaju u grad. Samo ime, Cvetni ratovi, verovatno se vezuje za sam obred nakon bitke. Narod je slavio svoje ratnike tako što ih je svečano nosio, praveći oblik cvetnog venca. Cvetni ratovi su vođeni uporedo sa uobičajenim načinom ratovanja.
Da bi ratnik napredovao u vojnoj hijerarhiji, morao je da se istakne hrabrošću u bici i da dovede što je više moguće živih zarobljenika. Elitne astečke jedinice bili su orlovi i jaguariDva najslavnija ratnička reda. U njih su primani samo ratnici koji su zarobili najmanje četiri neprijatelja. Orlovi su nosili kacige u obliku orlovske glave, a jaguari odoru od jaguarove kože.. Oni nisu imali stajaću vojsku, već se vojska prikupljala prema potrebi. Svaki grad ili deo grada morao je da obezbedi oko 400 vojnika, kojima je komandovao njihov lokalni vođa. Oni su bili uklopljeni u veće jedinice od oko 8.000 ratnika. Za velike pohode prikupljano je i po 25 takvih divizija, što je ukupno činilo oko 200.000 ratnika.
Od oružja su imali mala koplja, buzdovane
Macuahuitl Drveni mač (ili toljaga) obložen oštricama od opsidijana. Bilo je to autentično oružje Mezoamerike, kojim se, prema španskim hronikama, moglo jednim udarcem oboriti konj. sa uglavljenim sečivom od vulkanskog stakla opsidijana, atlatlBacač koplja: drvena drška sa kukom na kraju, koja produžava ruku i daje koplju mnogo veću brzinu i domet. Koristili su ga i australijski Aboridžini. (drevno oružje, bacač strela) i štit napravljen od kože.
Nakon pada Askapocalka i ritualnog ubijanja njihovog kralja Mastale 1428. godine, označen je kraj Tepanečkog carstva i uspostavljena je vlast Trojnog saveza. Trojnu alijansu činili su Tenočtitlan, Teskoko i Tlakopan. Oni su bili glavna pokretačka snaga astečke ekspanzije, kontrolišući veliko carstvo u nastajanju.
Tenočtitlan – uspon i pad
Jedna od legendi govori nam o nastanku Tenočtitlana, grada na kome danas leži metropola Meksiko Siti:
Smesta kreni i pronađi kaktus (tenoćtli) na kom orao veseo sedi. Tu ćemo se naseliti, tu ćemo vladati, tu ćemo osvajati našim kopljem i štitom. Tu će biti naš grad Meksiko-Tenočtitlan, tu gde se orao oglasi, raširi krila i jede, gde ribe plivaju. Tu gde je zmija prožderana.
Huicilopočtli, bog rata i sunca, vrhovnom svešteniku Kuakoatlu
Tako je 1325. godine na jezeru Teskoko osnovan jedan od lepših gradova u svetu koje je ljudska ruka stvorila. Okružen vodom, prostirao se po svim ostrvcima i peščanim sprudovima. Na stubovima su građene kuće iznad vode i na obali jezera. Zbog nedovoljnog poljoprivrednog zemljišta gradili su čuvene činampePlutajuća polja: pravougaone leje od mulja i trske, učvršćene vrbama u plitkom jezeru. Bile su toliko plodne da su davale i do sedam žetvi godišnje. (plutajuća polja). Površina činampe varirala je od 100 do 850 m².
U centru, gde su se održavale glavne svečanosti, nalazila se velika piramida posvećena Huicilopočtliju i Tlaloku. Na velikoj gradskoj pijaci mogli ste da sretnete oko 50.000 ljudi. Sam grad je brojao nešto preko 300.000 ljudi. Gradili su male jednospratne kuće, pokretne mostove, škole, hramove, a imali su i parna kupatila, jer su pridavali važnost higijeni, za razliku od došljaka iz Evrope. Gradili su i akvadukte kojima su snabdevali grad pijaćom vodom. Nisu ni slutili da će im jednog dana konkvistadori opkoliti grad i preseći dovod vode, što će biti njihov kraj.
Priče o piramidama većim od onih u Egiptu, o velikim količinama zlata, srebra i dragog kamenja stizale su na Kubu i zaintrigirale maštu tamošnjih Španaca. Među najzainteresovanijima bio je Ernan Kortez
Hernando Cortes 1485–1547. Španski konkvistador koji je sa nekoliko stotina vojnika i hiljadama domorodačkih saveznika srušio Astečko carstvo., gradonačelnik male kubanske opštine. Uspeo je da dobije odobrenje i sredstva za svoj pohod na mezoameričko tlo. Sa Kube je 10. februara 1519. godine isplovio sa 508 vojnika, 100 mornara i 16 konja. Iskrcao se u blizini grada Tabaska. Kako bi sprečio dezerterstvo i neodlučnost svojih vojnika, potopio je brodove, tako da niko nije mogao da se vrati na Kubu.
Na putu prema Tenočtitlanu, Kortez je uspeo da pridobije nezadovoljne i potčinjene Mezoamerikance. Glavni saveznik mu je bio grad TlaskalaNezavisna država istočno od Meksičke doline koju Asteci nikada nisu uspeli da pokore. Tlaskalanci su bili njihovi najveći neprijatelji i dali su Kortezu desetine hiljada ratnika.. Došavši u Tenočtitlan, Montezuma drugiMoktezuma II (oko 1466–1520), deveti vladar Tenočtitlana, na prestolu od 1502. godine. Pod njim je Astečko carstvo dostiglo najveći obim. je primio Špance u svoju prestonicu, koji su se mesecima slobodno kretali gradom. Gosti su nakon nekog vremena uhvatili Montezumu i držali ga kao taoca. U gradu je izbila pobuna, a kada se Montezuma pojavio kako bi smirio svoje sunarodnike, zasula ga je kiša kamenica, a od zadobijenih rana umro je nakon nekoliko dana.
Kortez i njegovi konkvistadori pokupili su zlata i srebra koliko su mogli da ponesu i tokom noći pobegli iz grada, kod svojih saveznika u Tlaskalu. Šest meseci kasnije, uz pomoć pojačanja sa obale i velike tlaskalanske vojske, uspeli su da unište Tenočtitlan. Prilikom napada koristio je 13 malih brodova koje je u međuvremenu napravio. Presekao je dovod pijaće vode i time oslabio branioce, koje je sa vode napao i uništio ne samo grad, nego i astečko carstvo.
„Na zastavi Meksika vidi se orao kako sedi na kaktusu i proždire zmiju.“
