Bog Sunce Inti, videvši da ljudi žive poput životinja, sažali se i posla svoje dvoje dece da im donesu mudrost, da ih poduče raznim veštinama i donesu zakone kako bi izašli iz divljaštva. Ta deca behu i prve Inke, Manko Kapak i Mama Oeljo.
Inti ih je spustio u lagunu jezera TitikakaNajveće jezero Južne Amerike i najviše plovno jezero na svetu, na oko 3.800 m nadmorske visine, na granici današnjeg Perua i Bolivije. U andskim predanjima smatrano je mestom nastanka sveta. i dao im zlatnu šipku, rekavši da gde god se nađu i zaustave, pokušaju da je zabodu u zemlju. Tamo gde se šipka zabode samo jednim udarcem, tu će osnovati grad i kraljevski dvor. Zemlja je progutala zlatnu šipku na jednom brežuljku (Huanakauti) i tu je osnovan Kusko, glavni grad najvećeg carstva u pretkolumbovskoj Americi.
Ovu i još neke druge andske legende koje govore o nastanku civilizacije Inka, iako se međusobno razlikuju, vezuje jedna ista mitema, a to je da su Manko Kapak i Mama Oeljo prve Inke.
Tavantinsuju
Carstvo Inka zvalo se Tavantinsuju, što znači carstvo četiri strane sveta, i sastojalo se od četiri dela: Ćinćansuju, Kuntisuju, Antisuju i Koljasuju. Protezalo se duž obale Tihog okeana i planinskog venca Anda na preko 4.000 km, od današnjeg Ekvadora do Čilea, a pokrivalo je 950.000 kvadratnih kilometara. Glavni grad je bio Kusko.
Prema legendi bilo je 13 kraljeva Inka, ali se zbog nedostatka dokaza prvih osam smatra mitskim, verovatno su bili poglavice. Istorija Inka počinje u XV veku, za vreme vladavine Pačakuti Jupanki Inke
Pačakuti Jupanki Inka Spomenik Pačakuti Jupanki Inki, Aguas Kalijentes, Maču Pikču. (1438–1471), i traje oko 100 godina.
Carstvo je bilo povezano veličanstvenom mrežom puteva, na čiju su izgradnju i održavanje Inke trošile mnogo resursa. Ti putevi su svakako bili jedno od najdelotvornijih oruđa u podčinjavanju drugih naroda i širenju carstva. Iz Kuska su kretala četiri glavna puta koja su povezivala sva četiri dela carstva. Na tim putevima nalazila su se odmorišta, kao i skladišta sa hranom i ratnom opremom (tambos), a do svakog se moglo doći za jedan dan hoda.
Tamo gde su premošćavani duboki i široki kanjoni velikih reka, pravljeni su viseći mostovi
Viseći mostovi Debeli konopci upredeni od biljnih vlakana i ojačani poprečno postavljenim drvenim prućem, pričvršćeni sa obe strane kanjona za stabilne kamene strukture ili stene. Preko tih mostova mogla su da pređu dva konja istovremeno, bez opasnosti da će se most srušiti.. Da nije bilo tih dobro održavanih puteva, Inke ne bi imale efikasnu mrežu glasnika (Chasquis
Glasnici Časki Bili su angažovani samo za državne ciljeve ili su se nalazili u službi vladara. Prenosili su izveštaje o stanju resursa zabeleženih pomoću kipua ili su poruke saopštavali usmeno. Postojale su stanice kraj puteva na malim razdaljinama, kako bi umorni glasnik preneo poruku odmornom i tako bi lanac išao do krajnjeg odredišta.) kojima su prenosili poruke.
Kusko (između istorije i mita)
Kusko na kečua jeziku (runa simi, jezik ljudi), koji je ujedno bio i službeni jezik imperije, znači „Pupak sveta“. Prema predanju, osnovao ga je prvi Inka, Manko Kapak, oko XII veka. Nalazi se na Andima, na visini od oko 3.500 metara. Grad je podeljen na dva dela, gornji (Hanan) i donji (Hurin). Kusko je predstavljao telo pume
Kusko u obliku pume Plan grada i zastava Kuska (dugine boje)., dok je glava sa oštrim zubima bila oličena u tvrđavi.
Ekspanzija carstva Inka počinje odbranom Kuska i pokoravanjem naroda Čanka. Zvanična istorija nam govori da se to desilo u vreme vladavine Pačakuti Jupanki Inke (1438–1471). Garsilaso de la Vega el Inka
Garsilaso de la Vega el Inka (1539–1616) bio je potomak španskog konkvistadora i inkanske princeze. Pisao je na osnovu priča koje su mu pričali rođaci po majčinoj strani (vlastela Inka). Prvi deo „Kraljevskih komentara“ objavio je 1609. godine, a drugi deo objavljen je posthumno 1617. godine. Inkvizicija i španska vlast su uništili i zabranili njegove knjige i tek u XVIII veku one su ponovo mogle da se čitaju. se ne slaže sa tim. U svojoj čuvenoj knjizi „Kraljevski komentari o Inkama“ kazuje da su španski hroničari zamenili Pačakuti Jupanki Inku njegovim ocem, Inkom Virakočom.
Inka Virakoča imao je predskazanje od samog boga Virakoče, koji mu je u snu rekao da se Čanke
Čanke Spomenik narodu Čanka. spremaju da sruše Kusko i vladavinu Inka, da će doći sa velikom vojskom i da treba pripremiti odbranu, a da će im Inti (Sunce) u tome pomoći. Tri meseca nakon tog sna, provincija Ćinćansuju, gde su živele Čanke, pobunila se protiv Inka i spremao se veliki pohod na Kusko. Ta vojska je brojala preko 30.000 ratnika, na čijem čelu je stajao hrabri vojskovođa Hankohuljao.
Kako je silna vojska nadirala prema Kusku, nastala je panika i veliki deo grada se razbežao, zajedno sa svojim kraljem Jahuarom Huakakom. U tom haosu kraljević Inka Virakoča sakupio je razbežale vojnike (oko 12.000 njih) i svakog koga je mogao da nosi oružje, i pozvao ih da se vrate i da zajedno sa njim brane grad. Dok je okupljao svoju raštrkanu vojsku, poslao je glasnike Čankama da im kažu kako će im oprostiti pobunu ako se vrate kućama. Hankohuljao je vratio odgovor: „Sutra će se videti ko je kralj i ko kome može da prašta.“
Uz zvukove rogova i školjki, iako brojčano slabija, vojska Inka odolevala je napadu ratnika Čanka. Nakon nekoliko sati krvave borbe Čanke su počele da popuštaju, jer su Inkama stizale nove i odmorne snage iz drugih provincija, kao i oni razbežali vojnici koje nije mogao u prvi mah da sakupi. Ratnici Inka su uzvikivali da se predskazanje koje je Inka Virakoča imao obistinilo i da je bog Sunce Inti počeo da pretvara kamenje u ratnike. Sujeverne Čanke, koje su u tom trenutku gubile skoro dobijenu bitku, predale su se nakon osam sati borbe. Poginulo je oko 8.000 ratnika Inka, dok je kod Čanka poginulo preko 20.000.
Religija
Širenjem carstva Inke su nametnule političku i ekonomsku dominaciju pokorenim plemenima i narodima, ali su u većini slučajeva poštovale njihovu tradiciju i religiozni duh. Iako su nametnule svoju državnu religiju obožavanja Sunca, svi pokoreni narodi mogli su neometano da neguju svoja verovanja, zadržavajući svoja božanstva, koja su najčešće bila u formi obožavanja prirode.
Andski narodi su verovali da je svet nastao iz kamena kao prvobitnog elementa, kome bi moćno božanstvo Apu Kon Titi Virakoča udahnulo duh i podarilo život. Virakoča se smatrao tvorcem svega postojećeg. Garsilaso de la Vega kazuje da Virakoča nije bio vrhovno božanstvo i da su španski hroničari to zbog nepoznavanja jezika pogrešno protumačili, a da je on zapravo bio sin boga Sunca, Intija. Sa španskim hroničarima se ne slaže ni oko toga da su Inke prinosile ljudske žrtve; naprotiv, kaže da su zabranjivale takve rituale.
Najistaknutije mesto u religiji Inka imao je bog Sunce, Inti. U njegovu čast Inke su podigle mnoštvo hramova i posvećivale mu ceremonije. U Kusku se nalazio veličanstveni hram Korikanča„Zlatno dvorište“, najvažniji hram carstva, posvećen Intiju. Španci su ga opljačkali, a na njegovim temeljima podigli crkvu i manastir Santo Domingo, koji i danas stoje na zidovima Inka. (Zlatno dvorište), čiji su unutrašnji zidovi bili obloženi zlatom. Jedna od glavnih svetkovina posvećenih Intiju bila je Inti Rajmi
Inti Rajmi Praznik Sunca, inkanska nova godina, koji se i danas obeležava u Kusku., inkanska nova godina, koja se i dan-danas obeležava.
Svet je bio podeljen na tri vertikalna duhovna nivoa:
- Hanan Pača – nebeski svod
- Pača Mama – ovozemaljski svet
- Ukju Pača – podzemni svet, gde obitavaju mrtvi
U sva tri sveta obitavali su duhovi zvani vakeVaka (huaca) je sve što je sveto: planina, izvor, stena, hram ili predak. Vake su poštovane darovima i obredima u svakom kraju carstva.. Vake su bile osnova narodne religije, koja se asimilovala sa državnom religijom solarnog kulta.
Društveno uređenje i zakoni
Osnova društvenog sistema bio je ailju, neka vrsta rodbinske zajednice. Članovi ailjua delili su zajedničku teritoriju i dobijali određeni deo zemljišta koji se zvao suju. Deo prihoda sa tog zemljišta odlazio je caru kao porez za potrebe države i religije, dok je ostatak ostajao zajednici, koja ga je međusobno delila. Dakle, ovo bi bila neka vrsta oporezovane, solidarne ekonomije. Ailju je imao svog predstavnika, poglavicu kuraku, koji ga je organizovao i odgovarao caru u njegovo ime.
Prefinjeni i složeni radovi na prilagođavanju terena pružaju dokaze njihove moći da preoblikuju i menjaju prirodu (npr. čuvene terase kao obradiva površina). U ailjuu nije bila dozvoljena poligamija, kao ni incest. Tu privilegiju mogla je imati samo carska porodica, kako bi se očuvala čistoća krvi. Pored uobičajenih aktivnosti, od članova ailjua država je zahtevala i mituObavezan besplatan rad za državu, na smenu. Na isti način su građeni putevi, mostovi, terase i hramovi carstva. Španci su kasnije mitu pretvorili u prinudni rad u rudnicima srebra., odnosno obavezu besplatnog rada u korist države. Ta obaveza se odnosila na muškarce od 25 do 50 godina i obuhvatala je gradnju i održavanje puteva, hramova, palata i tako dalje.
Obrazovanje se sticalo u kućama znanja (Jačajuasi), koje su pohađali samo muškarci plemićkog porekla. Školovanje je trajalo četiri godine. Učili su jezik, religiju, tumačenje kipua
Kipu Sistem vezivanja čvorova na konopcima omogućavao je prenošenje poruka. Pomoću čvorova su vršili izračunavanja u jedinicama, deseticama i stotinama, a pomoću boja određivali resurse i ljude. Taj sistem je 1912. godine dešifrovao Lesli Leland Lok., istoriju carstva, način vladanja i vojnu veštinu. Ako bi učenici bili neposlušni, učitelj (amauta) je mogao da ih šiba po tabanima, a ako bi učitelj maltretirao đake, odsekli bi mu desnu ruku.
Zakoni kod Inka bili su vrlo strogi i poštovani. Nije bilo privilegija i niko nije bio iznad zakona, čak ni plemići. U carstvu su bili zabranjeni i strogo kažnjavani krađa, neposlušnost, ubistvo, preljuba, abortus, prostitucija i tako dalje. Teški prestupnici završavali bi u zatvoru Sankavasiju, zgradi izgrađenoj od zašiljenog kamena, oštrog kao nož, i punoj krvoločnih i otrovnih životinja. Ako bi prestupnik kojim slučajem preživeo napade životinja, vladar bi mu podario slobodu i vratio sve privilegije, ukoliko je bio plemić. Pogledaj ovu priču kao kratak video
Pad carstva (događaji u Kahamarci)
Na kraju građanskog rata koji je izbio između dvojice kraljeva, Uaskara i Atahualpe
Uaskar i Atahualpa Braća i suparnici u građanskom ratu koji je oslabio carstvo neposredno pre dolaska Španaca., Atahualpa je 1532. godine pobedom došao na vlast. Iste godine Španci su ušli na teritoriju Inka i bili prvi Evropljani koji su kročili na Ande. Stanovništvo koje je videlo bradate ljude na velikim i čudnim životinjama poverovalo je da je došao bog Virakoča. Vesti su se brzo širile carstvom i Atahualpa je poslao darove Špancima i poziv da dođu u Kahamarku, mesto gde je logorovao sa svojih 80.000 ratnika.
Francisko Pizaro
Francisko Pizaro (1478–1541). Rodio se u španskom gradiću Truhiljo. U mladosti je radio kao svinjar, a kasnije je postao konkvistador. Napustio je Španiju i neko vreme živeo u današnjoj Panami, odakle je krenuo u potragu za Eldoradom., vođa ekspedicije koji je napustio Centralnu Ameriku sa 168 dobro naoružanih ljudi, prihvatio je Atahualpin poziv. Petnaestog novembra 1532. godine stigao je u Kahamarku, gde se sa svojim konkvistadorima smestio u sam centar grada i spremao se za sutrašnji susret sa carem. Te noći niko od konkvistadora nije spavao, a neki su se čak i nekontrolisano mokrili od straha.
Kada je mučna noć za Špance prošla, sve je bilo spremno za klopku u kojoj je trebalo zarobiti cara. Atahualpa je sa svojom svitom od 5.000–6.000 nenaoružanih ljudi pošao u susret Pizaru. Kada je stigao na trg, nije bilo nikoga. Verovatno je pomislio da su se ti čudni ljudi uplašili i već pobegli, a onda je u jednom trenutku izašao Valverde (Visente de Valverde). To je bio španski sveštenik koji se caru obratio nerazumljivim jezikom, rekavši da on i njegovi podanici treba da pređu u hrišćanstvo, a zatim mu je dao Bibliju, koju je Atahualpa začuđeno vrteo u rukama i bacio na zemlju.
To je bio izgovor, tačnije znak za početak napada. Španci su pucnjavom iz svog oružja, koje Inke nikada nisu videle, izazvali strah i paniku kod nenaoružanih ljudi. U tom haosu bili su laka meta za konjicu koja ih je olako pokosila. Ubijeno je nekoliko hiljada ljudi, a Pizaro je lično zarobio Atahualpu.
Carske odaje u Kahamarci pretvorene su u zatvor za Atahualpu, koji je čuvan kao talac i garancija da ih Inke neće napasti. Obećali su mu da ga neće ubiti ako im preda zlato. Atahualpa je podigao ruku u visinu i rekao da će do te tačke napuniti sobu zlatom. Zlato iz celog carstva se topilo da bi se platila otkupnina; istopljeno je oko 20 tona zlata i srebra. Nepovratno je uništena umetnička vrednost zlatnih predmeta, koji su sada dobili oblik poluga. Kada je dobio zlato, Pizaro nije ispunio svoje obećanje i pogubio je Atahualpu 29. avgusta 1533. godine. Carstvo Inka se raspalo i Španci su postali novi gospodari Anda.
Iako se u prvi mah čini da je carstvo Inka tako brzo palo zato što je bilo desetkovano bolešću i građanskim ratom i zato što su konkvistadori imali puške i konje, sve to nije bilo dovoljno da se carstvo Inka uništi u jednom danu. Najmoćnije oružje koje su Španci imali bile su strategija i lukavstvo, tačnije zarobljavanje cara. Tu strategiju je Pizaro vrlo dobro poznavao, učeći od svog prethodnika Ernana Korteza, koji je na sličan način osvojio Astečko carstvo. Carstvo Inka je uništila jedna jedina knjiga, koja se zove „Priručnik za buduće konkvistadore – Ernan Kortez“.
Maču Pikču
Nakon pada carstva, poslednji car Inka se povukao u planinski grad zvani Vilkabamba. Taj grad je bio poslednji ostatak velikog carstva i trajao je oko 35 godina, dok ga 1572. godine Španci nisu uništili. Kako nije bilo pisanih izvora o njegovoj lokaciji, rođena je legenda o Vilkabambi i mnogi istraživači su pokušavali da je pronađu. Jedan od njih je bio i Hajram BingamAmerički istraživač i profesor sa Univerziteta Jejl (1875–1956). Njegova otkrića objavljena u časopisu National Geographic proslavila su Maču Pikču u celom svetu., koji je, tražeći Vilkabambu, pronašao Maču Pikču 24. jula 1911. godine. Prvi dokaz da to nije bila Vilkabamba bio je taj što je Maču Pikču netaknut grad; Španci su, naime, oskrnavili sva sveta mesta Inka koja su pronašli.
Smatra se da je Pačakuti Jupanki Inka izgradio Maču Pikču i da je taj grad služio kao kraljevska rezidencija. U samom gradu nalazili su se kraljevska rezidencija, oltari, hramovi, kuće, fontane (bilo ih je 16) i kanali za odvod i dovod vode. Maču Pikču ne bi bio održiv da vrhunski graditelji i inženjeri Inka nisu sagradili ogroman broj terasa koje su podupirale taj veličanstveni kompleks.
Terase su imale svrhu malih farmi, ali im je glavna uloga bila da drže planinu na mestu i spreče eroziju. To je bila neka vrsta drenaže i filtriranja vode, jer je velika količina padavina, umesto da izazove odron, postepeno oticala u zemlju. Unutar terasa se nalazilo nekoliko slojeva: na vrhu je bila zemlja, ispod nje sloj peska, zatim sloj šljunka i krupnog kamenja. Iako je mesto bilo zahtevno i nepristupačno za gradnju, dve ključne stvari treba uzeti u obzir: u blizini je postojao izvor pitke vode, kao i velike zalihe granita, tako da je Maču Pikču imao sopstveni kamenolom.
