Kristofer Kolumbo rođen je 1451. godine u Đenovi, ali njegovo poreklo i danas izaziva sporove: da li je bio sin skromnog tkača vune, ili je poticao iz ugledne katalonske porodice, možda čak i jevrejske, koja je svoj identitet krila zbog španske inkvizicije, nauka nije do kraja razrešila. Jedan od argumenata u prilog plemićkom poreklu jeste i njegov brak iz 1479. godine sa Felipom Monis, ženom portugalskog plemićkog roda – potomci su se kasnije pitali kako bi sin siromašnog zanatlije uopšte mogao da sklopi takav brak.
Prema jednoj od priča o njegovoj mladosti, Kolumbo se 1476. godine, kao član posade đenovljanske trgovačke flotile napadnute od gusara kod Gibraltara, spasao plivajući do portugalske obale, gde se potom i skrasio. U Lisabonu je izrađivao pomorske karte, pomažući mlađem bratu Bartolomeu, i bavio se trgovinom, sve dok nije počeo da razrađuje plan putovanja na zapad.
Krajem 1483. godine Kolumbo je zatražio od portugalskog kralja Žoana II da finansira ekspediciju prema zapadu, kojom bi se, umesto oko Afrike, stiglo do Indije. Pošto je zahtev odbijen, obratio se, sa istom molbom, španskim „katoličkim kraljevima“ Fernandu od Aragona
Fernando II Aragonski (1452–1516). Zajedno sa suprugom Izabelom Kastiljanskom vladao je ujedinjenom Španijom i finansirao Kolumbovu ekspediciju. i Izabeli Kastiljanskoj
Izabela Kastiljanska (1451–1504). Kraljica Kastilje čija je odluka da podrži Kolumbov poduhvat presudno uticala na ishod pregovora.. I ovde je usledio niz odbijanja, sve dok molba konačno nije prihvaćena 1492. godine.
Sporazumom iz Santa Fea, potpisanim 17. aprila 1492, kraljevski par se sa Kolumbom dogovorio o uslovima poduhvata: tražio je, i dobio, titule vicekralja i admirala, kao i pravo na desetinu dobiti od svojih putovanja. Ekspedicija je isplovila iz luke Palos 3. avgusta 1492, sa tri čuvene karavele – Ninjom, Pintom i Santa Marijom. Iste te godine odigrao se i drugi krupan istorijski događaj: padom Granade, poslednjeg mavarskog uporišta na Pirinejskom poluostrvu, okončana je rekonkvistaViševekovni proces hrišćanskog osvajanja Pirinejskog poluostrva, koji je počeo 718. godine i okončan 1492, padom Granadskog emirata., dugi proces hrišćanskog povraćanja poluostrva koji je trajao gotovo osam vekova.
Povodi putovanja
O tome šta je zaista pokretalo Kolumba postoje različita tumačenja, slično kao i o njegovom poreklu. Neki naglašavaju versku motivaciju, širenje hrišćanstva; realniji je, međutim, utisak da je hrišćanstvo, ma koliko iskreno prisutno u Kolumbovom svetonazoru, u prvom redu poslužilo kao sredstvo kolonizacije i pokrštavanja, a ne kao osnovni pokretač poduhvata. Osnovni motiv bio je ekonomski – potreba da se pronađe put do Indije radi trgovine, pre svega začinima, koji su u to doba, kupovani preko arapskih posrednika, dostizali cene uporedive sa zlatom.
Za trgovinu s Istokom postojala su, u principu, dva puta: kopneni, koji su Turci zatvorili za hrišćanske trgovce, i pomorski, oko Afrike – dug i skup poduhvat čiji je prvi deo 1487. godine savladao Bartolomeu Dijaš, stigavši do Rta dobre nade (do same Indije tim putem stiže tek Vasko da Gama, 1498). Kolumbov plan bio je smeliji: preploviti dotad nepoznati Atlantski okean pravo na zapad i tako, u znatno kraćem roku, stići do Azije. U svojim proračunima oslanjao se na karte firentinskog geografa Paola Toskanelija, koje su znatno potcenjivale stvarni obim Zemljine kugle.
Kolumbova putovanja (1492–1504)
Prvo putovanje (avgust 1492 – mart 1493). Uz pomoć braće Martina Alonsa i Visentea Janesa Pinsona
Visente Janes Pinson (1462–1514). Kapetan Ninje na prvom Kolumbovom putovanju; 1500. godine, na sopstvenoj ekspediciji, prvi je od Evropljana stigao do obale Brazila., Kolumbo je sa tri karavele i posadom od nešto više od sto ljudi krenuo iz Palosa 3. avgusta 1492. Nakon zaustavljanja na Kanarskim ostrvima radi snabdevanja, usledila je duga i naporna plovidba nepoznatim vodama, tokom koje je posada, izgubivši strpljenje, u jednom trenutku i pobunila.
Kopno je ugledano 12. oktobra 1492, a prvi ga je, prema predanju, primetio mornar Rodrigo de Trijana. Iskrcali su se na bahamsko ostrvo koje su starosedeoci zvali Gvanahani; Kolumbo ga je, u ime aragonskog i kastiljanskog krunskog para, nazvao San Salvador. Kako je verovao da se nalazi u blizini Indije, meštane je nazvao Indijancima – ime koje će ostati u upotrebi vekovima. Događaj je opisan i u kasnijim hronikama fra Bartolomea de las Kasasa, koji je prepričao Kolumbov dnevnik puta i svečani čin preuzimanja ostrva u ime španske krune.
Ploveći dalje, otkrio je i obližnja ostrva: 28. oktobra Kubu, a 5. decembra ostrvo koje je nazvao Hispanjola (današnji Haiti i Dominikanska Republika). Na Hispanjoli se, u noći uoči Božića, brod Santa Marija nasukao na peščani sprud i razbio; posada je spasla teret i od olupine sagradila malo utvrđenje, nazvano La Navidad, u kojem je ostalo 39 ljudi. Sa preostala dva broda Kolumbo se u januaru 1493. vratio u Španiju, gde je, uz počasti, dobio obećane titule admirala i vicekralja novootkrivenih zemalja.
Drugo putovanje (septembar 1493 – jun 1496). Ohrabren uspehom prvog putovanja, drugi poduhvat bio je znatno ambiciozniji: 17 brodova i oko 1.500 ljudi – vojnika, zanatlija, pisara i sveštenika – isplovilo je iz Kadiza 25. septembra 1493, noseći i domaće životinje i biljke nepoznate Novom svetu. Flota je, preko ostrva koje je Kolumbo nazvao Dominika, stigla do Gvadelupe, gde su mornari, na svoj užas, naišli na tragove ljudožderstva kod tamošnjih Kariba, a potom otkrila i Portoriko.
Na Hispanjoli su zatekli spaljeno utvrđenje La Navidad i pobijenu posadu koja je tamo ostala. O sudbini tih ljudi postoje dva tumačenja: po jednom, poginuli su u sukobu sa Karibima; po drugom, znatno verovatnijem i zabeleženom kod kasnijih hroničara španskih osvajanja, sami su svojim ponašanjem – nasiljem i otimanjem – izazvali osvetu domorodačkih Taino Indijanaca. Kolumbo je potom osnovao Izabelu, prvi evropski grad u Novom svetu, postavio brata Dijega za njegovog upravitelja i nastavio istraživanje karipskih ostrva, među kojima je otkrio i Jamajku. Po povratku u Izabelu zatekao je haos i neuspešnu koloniju opsednutu potragom za zlatom, umesto zemljoradnjom; u Španiju se vratio vodeći sa sobom oko 500 zarobljenih Indijanaca, od kojih je većina umrla na putu, a dvor ga ovog puta nije dočekao sa ranijim oduševljenjem.
Treće putovanje (1498–1500). Kolumbo je krenuo sa šest karavela, od kojih je tri odmah uputio ka Hispanjoli, a sa ostalima nastavio istraživanje, otkrivši ostrvo Trinidad, poluostrvo Pariju i ušće reke Orinoko. Snažni rukavci te reke govorili su da je reč o kopnu kontinentalnih razmera, ali je Kolumbo, umesto toga, iznedrio maštovitu ideju da je naišao na četiri reke rajskog vrta. Po povratku na Hispanjolu zatekao je pobunu protiv svog brata Bartolomea, koji je u međuvremenu, zajedno sa Dijegom, osnovao grad Santo Domingo. Zbog vesti o lošem upravljanju kolonijom, kruna je poslala novog upravitelja, Fransiska de Bobadilju, koji je Kolumba i njegovu braću uhapsio i u okovima poslao natrag u Španiju. U to vreme već je bio u punom zamahu i masovni pomor starosedelaca od bolesti koje su doneli Evropljani.
Četvrto putovanje (1502–1504). Pomilovan, Kolumbo je dobio dozvolu za još jedno, poslednje putovanje, iako mu je pristup Hispanjoli bio izričito zabranjen. Ipak je, zbog stanja svojih brodova, morao da pristane u Santo Domingu, gde je upozorio na predstojeću oluju floru od trideset brodova spremnih za polazak ka Španiji; upozorenje nije poslušano, i more je progutalo dvadesetak tih brodova, sa posadom i teretom zlata – među žrtvama se, ironično, našao i Bobadilja, čovek koji ga je nekada uhapsio. Kolumbova četiri broda sklonila su se u zaklon kod Jamajke, gde su oluje uništile dva, a preostala teško oštetila; to ga, ipak, nije sprečilo da nastavi istraživanje i otkrije obale današnjeg Hondurasa, Kostarike i Paname, kao i ostrvo Martinik. Bolestan, vratio se u Španiju 1504. i umro u Valjadolidu 20. maja 1506, uveren do kraja da je pronašao novi put ka Aziji, ne znajući da je, zapravo, otkrio čitav novi kontinent.
Nasleđe
Susret dva sveta pokrenuo je ono što se danas naziva Kolumbovom razmenom: iz Evrope su u Ameriku stigli konj, govedo, ovca, koza, svinja, pšenica i vinova loza, a u suprotnom pravcu krompir, kukuruz i duvan, među mnogim drugim biljkama i životinjama. Cena te razmene bila je, međutim, ogromna: nestale su velike prekolumbovske civilizacije poput Astečkog i Inkanskog carstva, a karipski narodi su gotovo potpuno uništeni, kako nasiljem tako i bolestima protiv kojih nisu imali imunitet, i kasnije zamenjeni robovima dovedenim iz Afrike. Portugalija i Španija ubrzo su podelile novoosvojene teritorije Latinske Amerike među sobom, a mešanje evropskog, autohtonog i afričkog stanovništva dovelo je do nastanka novih etničkih grupa – Metisa, Mulata i drugih.
Lik Kristofera Kolumba zbog toga se do danas posmatra na dva, teško pomirljiva načina: kao smelog moreplovca čiji je poduhvat zauvek promenio predstavu sveta, i kao ličnost neraskidivo povezanu sa osvajanjem i patnjom domorodačkog stanovništva Amerike. Ta napetost i danas obeležava način na koji se u Americi obeležava Kolumbov dan, koji potomci starosedelaca i potomci evropskih doseljenika doživljavaju na potpuno različite načine – kao proslavu otkrića s jedne, odnosno kao podsetnik na osvajanje i gubitak s druge strane. O tome koliko su se dva sveta u prvom susretu duboko pogrešno razumela pisao je, više od četiri veka kasnije, i francuski antropolog Klod Levi-Stros, opisujući kako su Evropljani domoroce smatrali životinjama, dok su domoroci, sa svoje strane, pokušavali da utvrde da li su pridošli stranci uopšte smrtni – zaključivši, kako Levi-Stros primećuje, da je od ta dva jednaka neznanja upravo stav starosedelaca odavao više poštovanja prema čoveku.
